НАША НОЋ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Ћуте тренуци сећања
Пред уздахом истине јасног сна
Жудње далеке
Још само врисак не зна
Даљину сасвим да сакрије
У мојој соби
Док пред огледалом судбине
Стојимо нас двоје
Одевени одорама голотиње
У превеликој чежњи
Да смо и од сна већи и ближи
Загрљају свитања у нама

УПЛАШЕНА  

Posted by Анђелко Заблаћански



Поноћ ти тишином милује длан
И вила проспе по јастуку косе
У оку заискри неки будан сан
На усни заборављене капи росе

А страх те узме капке кад склопиш
Да вараш живот преварени
И сваку наду безнађем шкропиш
Бежиш од себе а измичеш мени

А душом грлиш све стазе сна
И желиш поћи у те даљине
Да жудњу испијеш једном до дна
Али те врате живота истине

И онда сама, тиха, далека
С тишином по сву ноћ се бориш
А знаш да један човек те чека
Бар реч нежну да му прозбориш

ПРЕЋУТКИВАЊЕ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Знам
Знам
И опет знам
И ти све то знаш
И ја знам да ти знаш
И ти знаш
Шта то све знам
А онда
Свако у свом страху ћути
Или причамо речи паметне
Без суштине.

ГРЕХ И ЧЕЖЊА  

Posted by Анђелко Заблаћански


Кажи ми је ли грех ако те волим
Ако желим усне да ти љубим
Ако жудим белину твојих груди
И сневам мирисе твоје женствености

Грех ли је кад погледи нам се сретну
А страх их сакрије у бујицу речи
Онако сетне и стидљиво бестидне
Кажи – је ли грех кад очима те мазим

Кажи је ли грех због греха љубав крити
Због живота живот не проживети
Све стазе судбине и по трњу проћи
И никад – бар због љубави их заобићи

Кажи ми је ли грех кад лажно љубим другу
А тебе у греху чедно док волим
До суза да гушим себе у себи
И тек очи кад склопим – у сну се дам теби

УКРАДЕНИ ОСМЕХ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Све је речи већ однео ветар
Свака се нада разбила о стење
Само очи још упорно траже
Један осмех - један мио осмех

Док магла пада по пољу сећања
И тишина се лукаво прикрада
Опет се нада разбије ми свака
И опет очи траже један осмех

И опет таму грле руке моје
Док летња ноћ је месечине пуна
Бар кад бих знао ко тај осмех краде
И ко моје очи дуго заварава

ЉУБАВНА МУЗИКА  

Posted by Анђелко Заблаћански


Једна виолина је
у твоја недра злутала
и свира најлепшу сонату.

Једна фрулица је
на уснама ти пуним росе
лет бумбара забрујала.

Контрабас један је
између бедра твојих
гласно дрхтао и утихнуо.

А пут твоја чедна
као жица на гитари
трепери музиком љубави.