Ћуте тренуци сећања
Пред уздахом истине јасног сна
Жудње далеке
Још само врисак не зна
Даљину сасвим да сакрије
У мојој соби
Док пред огледалом судбине
Стојимо нас двоје
Одевени одорама голотиње
У превеликој чежњи
Да смо и од сна већи и ближи
Загрљају свитања у нама
Поноћ ти тишином милује длан
И вила проспе по јастуку косе
У оку заискри неки будан сан
На усни заборављене капи росе
А страх те узме капке кад склопиш
Да вараш живот преварени
И сваку наду безнађем шкропиш
Бежиш од себе а измичеш мени
А душом грлиш све стазе сна
И желиш поћи у те даљине
Да жудњу испијеш једном до дна
Али те врате живота истине
И онда сама, тиха, далека
С тишином по сву ноћ се бориш
А знаш да један човек те чека
Бар реч нежну да му прозбориш
Знам
Знам
И опет знам
И ти све то знаш
И ја знам да ти знаш
И ти знаш
Шта то све знам
А онда
Свако у свом страху ћути
Или причамо речи паметне
Без суштине.
Кажи ми је ли грех ако те волим
Ако желим усне да ти љубим
Ако жудим белину твојих груди
И сневам мирисе твоје женствености
Грех ли је кад погледи нам се сретну
А страх их сакрије у бујицу речи
Онако сетне и стидљиво бестидне
Кажи – је ли грех кад очима те мазим
Кажи је ли грех због греха љубав крити
Због живота живот не проживети
Све стазе судбине и по трњу проћи
И никад – бар због љубави их заобићи
Кажи ми је ли грех кад лажно љубим другу
А тебе у греху чедно док волим
До суза да гушим себе у себи
И тек очи кад склопим – у сну се дам теби
Све је речи већ однео ветар
Свака се нада разбила о стење
Само очи још упорно траже
Један осмех - један мио осмех
Док магла пада по пољу сећања
И тишина се лукаво прикрада
Опет се нада разбије ми свака
И опет очи траже један осмех
И опет таму грле руке моје
Док летња ноћ је месечине пуна
Бар кад бих знао ко тај осмех краде
И ко моје очи дуго заварава
Поздрав поезији
Поезија је торба пуна невидљивих сувенира.
Поезија је премештање сандука илузија везаних ременом чињеница.
Поезија је постизање синтезе зумбула и бисквита.
Карл Сандберг
Основни подаци о мени:
- Анђелко Заблаћански
- Рођен сам 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Основну школу завршио сам у родном месту, средњу техничку у Сремској Митровици, а студирао у Новом Саду, али због тешке саобраћајне несреће (1982) све прекидам и себе проналазим у писању. Поезију, афоризме и кратке приче пишем дуго, али сам ретко објављивао (Круг, Експрес, Политика, Шабачки гласник...). Песмама сам заступљен у неколико зборника и антологија (Шумадијске метафоре, Антологија песништва Шапчана и Подрињаца...), а као афористичар у зборницима и лексиконима (Ко је ко у нашем хумору и сатири, Књига угурсуза, Извајане мисли...) Објавио сам самосталне збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), и једну самосталну збирку афоризама Палацање (2006). На 21. Шумадијским метафорама (2008), у категорији кратке приче, добио сам прву награду за приповетку Везирове сузе. Живим и стварам у Глушцима.
МОЈИ ЛИНКОВИ
ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ
12.10.година било која.
Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.
Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.
А сунце сваког јутра излази.
13.10.
Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.
16.10.
Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.
Али, заробљен сам у свом Сну.
18.10.
Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?
21.10.
Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?
Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.
25.10.
Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?
12.11.
Не могу. Нећу. Ево је.
Бездно
Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље.
То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада.
И звоне звона луда
У глави, души, билу
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу.