У погледу пролеће цвета
Летњи дан у мислима зори
У коси јесени трагови
А у срцу јануар дуго већ
Што леди поглед
Ињем мисли шара
И снегом засипа трагове.
Немам сна –
А капци тешки
Уморни од чекања
Да ме твој осмех нађе
И отера слутње
Да никад више твоје очи
У сну отворене видети нећу
Ни твоје руке раширене
Док грле даљину поноћи моје
У предвечерје
Твојих видика кроз маглине
И да ћу једино моћи
Наћи те на ободу Ориона
Кад капке сан ми склопи.
У оку чувам даљину хладну
И наду голу
Твој осмех мајског јутра
У трептају поспаног дана
Тражим ноћ давну
Твоје груди топле на длану сна
На усни заборављеног осмеха
Дрхти жудња јасана
Заробљена у мислима твојим
На груди ми пале боје јесени
У сећању пепељаст траг
Уморна чежња песме лудости
А у свему звони тишина
Самоћа моја – твоја
У страху од напукле јаве.
Хтео бих песму да напишем
У песму тебе да ставим
Али стихови су крхки
За твој поглед
И све би се риме изгубиле
У твојим сненим очима
Зато - пред њима ћутим
Тражећи осмех
У ватри што у зеницама гори
И по мојим уснама пише
Сонет о немиру.
Мисли моје безобразне
Међу твоја ушла бедра
Сад ти љубим очи мазне
Сад милујем чврста недра
Сад ти влажну удолину
Попуњавам свом крутошћу
Мазим као виолину
Док те храним ја мушкошћу
Врисак – стисак
Сад смо близу
Уздах – дрхтај
Све у низу
О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.
Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.
Још попио нисам сок са њених груди
Кад од некуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.
Не рекох јој ништа, Афродита исто
Већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну – заталаса море.
Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.
Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета – зар само маглина
Може да учини да сам на трен сретан.
Поздрав поезији
Поезија је торба пуна невидљивих сувенира.
Поезија је премештање сандука илузија везаних ременом чињеница.
Поезија је постизање синтезе зумбула и бисквита.
Карл Сандберг
Основни подаци о мени:
- Анђелко Заблаћански
- Рођен сам 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Основну школу завршио сам у родном месту, средњу техничку у Сремској Митровици, а студирао у Новом Саду, али због тешке саобраћајне несреће (1982) све прекидам и себе проналазим у писању. Поезију, афоризме и кратке приче пишем дуго, али сам ретко објављивао (Круг, Експрес, Политика, Шабачки гласник...). Песмама сам заступљен у неколико зборника и антологија (Шумадијске метафоре, Антологија песништва Шапчана и Подрињаца...), а као афористичар у зборницима и лексиконима (Ко је ко у нашем хумору и сатири, Књига угурсуза, Извајане мисли...) Објавио сам самосталне збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), и једну самосталну збирку афоризама Палацање (2006). На 21. Шумадијским метафорама (2008), у категорији кратке приче, добио сам прву награду за приповетку Везирове сузе. Живим и стварам у Глушцима.
МОЈИ ЛИНКОВИ
ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ
12.10.година било која.
Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.
Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.
А сунце сваког јутра излази.
13.10.
Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.
16.10.
Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.
Али, заробљен сам у свом Сну.
18.10.
Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?
21.10.
Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?
Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.
25.10.
Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?
12.11.
Не могу. Нећу. Ево је.
Бездно
Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље.
То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада.
И звоне звона луда
У глави, души, билу
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу.