КЛОНУЋЕ  

Posted by Анђелко Заблаћански


У погледу пролеће цвета
Летњи дан у мислима зори
У коси јесени трагови
А у срцу јануар дуго већ
Што леди поглед
Ињем мисли шара
И снегом засипа трагове.

У СНУ СТРАХ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Немам сна –
А капци тешки
Уморни од чекања
Да ме твој осмех нађе
И отера слутње
Да никад више твоје очи
У сну отворене видети нећу
Ни твоје руке раширене
Док грле даљину поноћи моје
У предвечерје
Твојих видика кроз маглине
И да ћу једино моћи
Наћи те на ободу Ориона
Кад капке сан ми склопи.

УМОРНА ЧЕЖЊА  

Posted by Анђелко Заблаћански


У оку чувам даљину хладну
И наду голу
Твој осмех мајског јутра

У трептају поспаног дана
Тражим ноћ давну
Твоје груди топле на длану сна

На усни заборављеног осмеха
Дрхти жудња јасана
Заробљена у мислима твојим

На груди ми пале боје јесени
У сећању пепељаст траг
Уморна чежња песме лудости

А у свему звони тишина
Самоћа моја – твоја
У страху од напукле јаве.

ТРАЖЕЋИ ОСМЕХ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Хтео бих песму да напишем
У песму тебе да ставим

Али стихови су крхки
За твој поглед
И све би се риме изгубиле
У твојим сненим очима

Зато - пред њима ћутим
Тражећи осмех
У ватри што у зеницама гори
И по мојим уснама пише
Сонет о немиру.


БЕЗОБРАЗНО  

Posted by Анђелко Заблаћански


Мисли моје безобразне
Међу твоја ушла бедра
Сад ти љубим очи мазне
Сад милујем чврста недра

Сад ти влажну удолину
Попуњавам свом крутошћу
Мазим као виолину
Док те храним ја мушкошћу

Врисак – стисак
Сад смо близу
Уздах – дрхтај
Све у низу

ЛЕТЊИ САН  

Posted by Анђелко Заблаћански


О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.

Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.

Још попио нисам сок са њених груди
Кад од некуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.

Не рекох јој ништа, Афродита исто
Већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну – заталаса море.

Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.

Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета – зар само маглина
Може да учини да сам на трен сретан.

УШЋЕ  

Posted by Анђелко Заблаћански


Бићу твој поток
кад ме твоје ушће прими
у своју
жудњом усталасану реку,
за један дан
и једну ноћ
показаћу ти
где звезде станују,
а љубав ћеш наћи
једино у срцу
које лута
нечијим погледом топлим.