ПОНОЋНА ПЕСМА

Posted by Анђелко Заблаћански

Сакриј ме неспретног
У своје мисли
И под левом мишком
У поноћ само
Отвори врата судбине на длану
Пусти ме у поглед
Да дно ти душе такнем
И да дуго, дуго те љубим.

This entry was posted on 23.9.09 at 13:06 . You can follow any responses to this entry through the comments feed .

1 коментара

kristina

Slazem se da ima lepote u iscitavanju starih ali je za mene uvek vece ushicenje citanje novih pesama. Mozda stara tema opevana na novi nacin. I izvinjavam se zbog nepostojanja potpisa u prethodnom komentaru ali nisam mogla da idem preko naloga. Pozdrav.

23. септембар 2009. 20.02

Постави коментар

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ

12.10.година било која.
Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.
Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.
А сунце сваког јутра излази.

13.10.
Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.

16.10.
Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.
Али, заробљен сам у свом Сну.

18.10.
Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?

21.10.
Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?
Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.

25.10.
Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?

12.11.
Не могу. Нећу. Ево је.

Бездно

Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље.

То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада.

И звоне звона луда
У глави, души, билу
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу.

РАМ ЗА СНОВЕ - ПОЕЗИЈА -

ПОНОЋНА ПЕСМА

1 коментара

Постави коментар

Мисао дана:

МОЈА НОВА ЗБИРКА ПЕСАМА

Поздрав поезији

Архива блога:

Основни подаци о мени:

Читаоци

Belgrade

Песме и афоризме написао је:

Афоризам дана:

МОЈИ ЛИНКОВИ

Мој E - mail:

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ

Бројач посета:

Да ли сте посетили сајт ПОЕЗИЈА ДУБИНЕ