Казаљке бију
Пси лају
Сенке на плафону
Даљина у оку
Жена у мислима
Телефон нем
Ноћ за љубав
Сан у несаници.
4 коментара
Postovani/na,
Mislim da se poezija cita tako sto se uvek i nanovo iscitava, te zato ne objavljujem cesto. Voleo bih da ispod komentara napises svoje ime. Znacilo bi mi. Pozdrav.
Урбана песма,рекла бих.И то лепа.Концентрована,у грчу трајања,чекања,ишчекивања.Умеш да оправиш пос`о,јасно нам је...:)).Мала примедба-верујем да би требало да будеш мало опуштенији у одговорима на коментаре,некеко ти је много шаблонски,као да си политичар,а не бритки афористичар и поета.Позз.
Pa, draga Emili,
u sustini sam protiv da autor sam komentarise svoj blog, ali mi se neretko ucini da nije fer prema onima koji komentarisu, i mozda ocekuju moj komentar, pa se i ja ponekad upisem kao komentator. A kakvi su komentari, pa ne zavisi samo od mene, vec i od dana,tj.trenutne moje nadahnutosti.
Pozdrav.
Постави коментар
Поздрав поезији
Поезија је торба пуна невидљивих сувенира.
Поезија је премештање сандука илузија везаних ременом чињеница.
Поезија је постизање синтезе зумбула и бисквита.
Карл Сандберг
Основни подаци о мени:
- Анђелко Заблаћански
- Рођен сам 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Основну школу завршио сам у родном месту, средњу техничку у Сремској Митровици, а студирао у Новом Саду, али због тешке саобраћајне несреће (1982) све прекидам и себе проналазим у писању. Поезију, афоризме и кратке приче пишем дуго, али сам ретко објављивао (Круг, Експрес, Политика, Шабачки гласник...). Песмама сам заступљен у неколико зборника и антологија (Шумадијске метафоре, Антологија песништва Шапчана и Подрињаца...), а као афористичар у зборницима и лексиконима (Ко је ко у нашем хумору и сатири, Књига угурсуза, Извајане мисли...) Објавио сам самосталне збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), и једну самосталну збирку афоризама Палацање (2006). На 21. Шумадијским метафорама (2008), у категорији кратке приче, добио сам прву награду за приповетку Везирове сузе. Живим и стварам у Глушцима.
МОЈИ ЛИНКОВИ
ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ
12.10.година било која.
Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.
Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.
А сунце сваког јутра излази.
13.10.
Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.
16.10.
Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.
Али, заробљен сам у свом Сну.
18.10.
Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?
21.10.
Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?
Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.
25.10.
Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?
12.11.
Не могу. Нећу. Ево је.
Бездно
Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље.
То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада.
И звоне звона луда
У глави, души, билу
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу.