Ноћас ме је тмина
својим канџама заробила
и у овај позни час
страхове заборављене
из кавеза успомена ослободила.

Дрхтим пред тишином
што ми очи умара
а душу тешким ланцима веже
слутњом
да сам изгубио зоре.

Хтео бих корак да пружим
да себе негде нађем
али посрћем у мраку
а храбрости немам
да капке отворим.

И шта сад да чиним
сам у ноћи овој
кад рукама увек зидове напипам
од камена тешког -
хладних људских душа.