Ево – ноћ је
Утишала све знаке живота

А мој поглед лута
Између тишине и немира
Заглављен у сну наопаком – туђем

У жељи
Да дохватим оностране вртове
Залене и расцвале у јануару

Оне што не знају време
Ни лето – ни зиму
Ни дан – ни ноћ

Једино откуцаје у трену сваком
И путовање без стазе и пута

А ноћ ме стално вара
На избезумљени израз лица
Пале капи сна обичног

Остајем будан – или спавам већ
На лет без крила у беспуће
Опет сам закаснио

Или су ме из цветног врта
Вратили постељи живота.