ОПТИМИСТА

Posted by Анђелко Заблаћански

Кад изгубим наду -
Само наду имам
Сакривену
Баш одувек у атому снаге

Бескрајним морем снова
Ја непливач пливам
Да пољубим -
Ко зна где су
Неке очи благе

This entry was posted on 23.4.09 at 10:04 . You can follow any responses to this entry through the comments feed .

0 коментара

Постави коментар

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ

12.10.година било која.
Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.
Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.
А сунце сваког јутра излази.

13.10.
Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.

16.10.
Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.
Али, заробљен сам у свом Сну.

18.10.
Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?

21.10.
Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?
Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.

25.10.
Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?

12.11.
Не могу. Нећу. Ево је.

Бездно

Шта ми то у глави звони
Кад нису мисли водиље
И по сву ноћ ме прогони
Бездно као окриље.

То истина је болна, љута
Испијени жуч и нада
Као понор и крај пута
То су звона дугог пада.

И звоне звона луда
У глави, души, билу
Да бежим немам куда
Бездно ме љуља у крилу.

РАМ ЗА СНОВЕ - ПОЕЗИЈА -

ОПТИМИСТА

0 коментара

Постави коментар

Мисао дана:

МОЈА НОВА ЗБИРКА ПЕСАМА

Поздрав поезији

Архива блога:

Основни подаци о мени:

Читаоци

Belgrade

Песме и афоризме написао је:

Афоризам дана:

МОЈИ ЛИНКОВИ

Мој E - mail:

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ

Бројач посета:

Да ли сте посетили сајт ПОЕЗИЈА ДУБИНЕ